Aurorazzz

Noćas se osecam užasno usamljeno , ni sama ne znam zašto. Krevet je neobično prazan bez tebe, a opet suvise mali za nas dvoje. Ni ne znam kako je to moguće!

Čini mi se da polako gubim razum već peti sat zureći u plafon, ma gotova sam. Svi u kući mirno spavaju sem mene naravno. Tisina čak pomalo i daje neki sablasan odjek dok promiče po sobi ometajući me da zaspim. Pitam se, kako li im uspeva? Mislim spavanje.

Evo nisam bila lenja, pa sam čak i pružila korak do prozora i spava grad. Znam da nisam jedina veceras budna,al ipak osećam se tako. Šta radite vi drugovi večeras, sta ometa vaše snove?

Sutra putujem za Crnu Goru na jedno venčanje. Ima nečeg predivnog u putu vozom , bez obzira što put traje dugo.  Iskreno, pomalo mi je i žao sto nisam Iz vremena parnih vozova, onaj šišteći zvuk pristanka u stanicu verovatno bi me doveo do najvišeg stepena entuzijama koji neko moze da ima. Bilo bi kul da me prati dragi, ja se smeštam , dolazim do prozora a on me obvijen oblakom pare drži za ruku u svilenoj rukavici i kune se da će čekati pismo koje ga obavestava o mom sigurnom dolasku na odredište.

Eto! I onda se ja pitam kako to da ne spavam! Ovo sanjarenje jednom će me zaista odvesti predaleko.

Mislim da ću se sad ipak malo penzionisati, treba biti odmoran sutra za put. Svakako bolje se snalazim u snovima no realnosti, a bar za sad tome se valja posvetiti. 

Laku noć.